Odlasci iz kuće uvijek su posebno uzbudljivi jer nikad ne znam gdje ćemo ići. Ali znam da će biti zabavno i baš volim te izlaske van. Valjda me zato zovu još i Skitnica.
Ja inače ne dozvoljavam Mojoj da ide igdje bez mene. Čim spazim da oblači tenisice, ja sam već spremna pred vratima. I skoro uvijek me povede sa sobom.
Ali ako me ostavi, e onda sam stvarno ljuta i lajem za njom još neko vrijeme. Dok se ne umorim pa zaspim. Što znači – skoro odmah.
I tako izađemo nas dvije van, loptica mi je već u ustima i krećemo u avanturu. Iza ugla odmah obavim sve što treba, Moja to UVIJEK pokupi i idemo dalje. Jer zaista nema smisla trošiti vrijeme na TO kad idemo – NEGDJE. I bez obzira kuda idemo, svaki put je veselo. Osim kad me utrpa u auto i odvede – veterinaru. Sva sreća pa to nije često mada se i tada svaki put iskupi s nekom dužom šetnjom po šumi.
Ovčice na Sv. Duhu u Zagrebu
Šuma mi je najdraža jer to znači dugo lutanje, samo nas dvije i loptica. Možda i neki usputni kupanac u blatu dok Moja ne gleda.
Livada mi je tak-tak, ovisno o tome tko je tamo. Ako sretnemo neke od mojih frendova onda mi je super jer se naganjamo. Ali ako su oni dosadni psi koji mi samo žele maznuti lopticu, e onda sam živčana k’o pas jer stalno moram paziti da mi ju ne ukradu. Tada se maknem i natjeram Moju da odemo na drugu stranu livade (sva sreća da je velika) gdje smo nas dvije same pa mi može bacati lopticu bez straha da mi ju netko otme.
Odlazak u grad je velika avantura i ustvari nisam sigurna da li mi se uvijek i sviđa. Previše je ljudi i mirisa, sve mi je novo i moram biti na uzici. A doma se vratim mrtva umorna.
Baciš mi lopticu? Haloooo lopticu molim!
JA ne volim tu uzicu, pa zar sam ja neki OBIČAN pas koji ne zna sam hodati?
Odmalena mi je ta stvar išla na živce.
Moja me pušta da hodam po kvartu bez uzice jer sam sad već velika i (donekle) pristojna ali trebalo nam je vremena da me pusti.
STANI – CESTA – MOŽE. STANI – CESTA – MOŽE. STANI – CESTA – MOŽE. I tako bezbroj puta sve dok nisam naučila gdje smijem i kad moram stati. Naravno, bilo je tu i onog ČEKAAAAJ s njene strane kad bih jurnula ili FUJ TO!!!!! ako bih se slučajno usudila staviti nešto u usta s poda.
Moram priznati, koliko god je Moja dobra i mogu je obrlatiti kako mi paše, kod ovoga je stvarno opasna i oštra. I zato sam shvatila da mi je bolje slušati ju nego da me stavi na uzicu. Ustvari, puno sam pristojnija kada sam slobodna nego kad me zaveže. I to joj pokazujem mada ne kužim da ona ne kuži jer mi se smije kad primim uzicu u zube i pokušavam voditi samu sebe s tim čudom oko vrata. Čak mi se i prolaznici smiju. Baš su čudni ti ljudi.
No, vratimo se mi na priču. Dakle izađemo van, ja obavim nuždu i krećemo dalje. Šuma, livada, šetnja po kvartu. Svejedno, sve mi je super. Moja zna da uživam biti vani tako da ti naši izlasci uvijek traju dosta dugo. Kada ne njuškam okolo (jer uvijek možeš saznati nešto novoga), ona mi baca lopticu.
Moja zna koliko ja volim loptice pa uvijek u džepu ima barem dvije, za svaki slučaj ako ju putem negdje izgubim. Igramo se i zabavljamo.
Problem nastane kada kaže „idemo doma“. E sad moram biti mudra da produžim izlazak koliko je još maksimalno moguće.
Zastajkujem, skrećem, stojim i jako važno promatram ljude oko sebe, guram njušku u sve živo, mazim se s prolaznicima. Nije bitno, samo da izlazak potraje još malo. Moja to trpi, požuruje me ali ne gnjavi previše, navikla je već. Jedino moram paziti da ne pretjeram u tom zadržavanju jer onda ona izgubi živce pa me stavi na uzicu. Pa više nema skretanja sve do doma.
I mada sam umorna k’o pas i ustvari jedva čekam doći kući i zaspati, neću joj to priznati pa se nevoljko odvučem još tih nekoliko metara do doma.
